ARHITEKTURA
Sreda, Avgust 08, 2007
Пре неки дан се прошетам градом и запазим да је српска архитектура добила дорске и јонске стубове, бетонске лабудове који су мутирали у пеликане, АБ лавове којима вири арматура из главе, па више личе на неко митско биће,комбинацију лава и козе...и још пуно открића “небеског народа” у архитектури.А за најновији тренд чујем да се спрема контигент бетонских пит-булова и ротвајлера да “улепша наш комшилук”.
Много смо брзо заборавили пропланке и поља, потоке и реке...и све лепе текстуре Србије у жељи да што пре уђемо у 21.век, прихватајући алаво “модерне”тековине техно живота.Прво што смо одбацили, а чија је последица “архитектура” у Србији данас, је КУЛТУРА ОДНОСА ПРЕМА ПРИРОДНОЈ СРЕДИНИ.Kultura poчiњe od odnosa prema prirodnoj sredini. Taj odnos predstavљa prvi element, prema kome odreђene socijalne jedinke, grupe i narodi mogu da se stepenuju prema dostignutom nivou razvoja kulture. Na ovom pitaњu mogu veћ da se ruшe neke nenauчne kulturoloшke kvalifikacije, kakav je sluчaj sa ameriчkim Indijancima, koje olako savremena istorija svrstava u bivшe primitivne narode. Pismo, шto ga je indijanski poglavica Sitle, u 18.veku uputio pred-sedniku SAD Abrahamu Linkolnu, koji je Indijancima ponudio kupovinu њihove zemљe, predstavљa najlepшe i najdubљe misli koje su ikada izreчene o чovekovoj okolini.Ovaj tekst pruжa duboku osnovu da se њegov autor i narod u чije ime govori ubroje u narode sa veoma visoko razvijenom kulturom - kulturom odnosa prema жivotnoj sredini. Taj narod se nikako ne moжe nazvati primitivnim, sa niskim nivoom kulture, naprotiv, њegova kultura жivotne sredine daleko prevazilazi odnos doseљenika prema sredini.O potrebi uvoђenja nove merne jedinice za nivo druшtvenog progresa najpotpunije objaшњavaju reчi poglavice Sitla: (204)Zeмљa nam јe mati(Pogлavica Sitl)"Kako se moжe prodati ili kupiti nebo i toplina zemљe? Tako neшto sasvim nam je strano. Mi nismo vlasnici sveжine vazduha i bistrine vode. Pa, kako ih moжemo kupiti? Svaki je deliћ ove zemљe svet mom narodu. Svaka blistava borova iglica, svako zrno peska na reчnom sprudu, svaka maglica u tami шume, sveti su u mislima i u жivotu mog naroda.Sokovi u drveћu proжeti su seћanjima na crvenog чoveka. Kada mrtvi bledoliki odu u шetњu meђu zvezde, zaboravљaju zemљu koja im je dala жivot. Naшi mrtvi nikada ne zaborave svoju predivnu zemљu, jer ona je mati crvenog човека.Deo smo zemљe i ona je deo nas! Mirisave trave su nam sestre.Jelen, pastuv, veliki orao, braћa su nam. Stenoviti vrhovi, soчni paшњaci, toplo ponijevo telo i чovek - sve pripada istoj porodici.Kada Veliki poglavica iz Vaшingtona шaљe svoj glas da жeli kupiti naшu zemљu - previшe od nas traжi. Veliki poglavica poruчuje da ћe nam naћi mesto na kojem ћemo lepo жiveti. On ћe nam biti otac - mi њemu deca. Razmotriћemo tu ponudu da kupite naшu zemљu. Ali to neћe biti lako. Ova nam je zemљa sveta. Ova blistava voda шto teчe brzacima i rekama nije samo voda, veћ i krv naшih predaka. Ako vam prodamo zemљu, morate znati da je ova voda sveta, morate reћi svojoj deci da je sveta, da svaki obraz u bistrom jezeru kazuje dogaђaje i uspomene iz жivota mog naroda.Жubor vode - glas je oca moga oca. Reke su naшa braћa - utoljuju nam жeђ. Reke nose naшe kanue, hrane nam decu. Prodamo li vam ovu zemљu, morate se setiti i uчiti svoju decu da su reke naшa, a i vaшa braћa. Zato rekama morate pruжiti dobrotu kakvu biste bratu pruжili.Znamo da nas beli чovek ne razume. Њemu je jedan deo zemљe isti i kao bilo koji drugi. On je stranc шto doђe noћu i oduzme zemљi sve шto mu treba. Zemљa mu nije brat veћ neprijateљ. Kada je pokori on kreћe daљe. Ostavlja za sobom grobove svojih otaca i ne mari zbog toga.Oduzima zemљu svojoj deci i nije ga briga. Grobovi њegovih otaca i zemљa to mu decu rodi, ostaju zaboravљeni. Prema majci zemљi i prema bratu nebu odnose se kao prema stvarima шto se mogu kupiti, opљaчkati, prodati poput stoke ili sjajnog nakita! Њegova ћe pohlepa unшtiti zemљu i za sobom ostaviti samu pustoш.Ne znam! Naш se naчin жivota razlikuje od vaшeg. Od pogleda na vaшe gradove, crvenog чoveka zabole oчi. To je можда zato шto je crveni чovek divљi i ne razume stvari. U belog чoveka nema mirnog kutka. Nema mesta na kojem bi se чulo otvaraњe liшћа u proleћe ili drhtaj muшice.Moжda zato шto sam divљi, jednostavno ne Buka mi vreђa uшi. Шta vredi жivot ako чovek ne moжe чuti krik kozoroga ili noћnu prepirku жaba u bari?Ja sam crveni чovek i ne razumem mnogo...Indijanac voli meki zvuk vetra, kada se poigrava povrшinom moчvare, i miris povetarca osveжen podnevnom kiшom ili borovinom.Najveћe blago crvenog чoveka je vazduh.Sve жivo deli isti duh жivotiњa, drvo i чovek. Svima je taj dah potreban. Beli чovek kao da ne opaжa vazduh koji udiшe. Poput nekog ko je dugo na samrti, imun je na smrad. Prodamo li vam zemљu morate se setiti da nam je vazduh dragocen. Da vazduh deli svoj duh sa svim жivotom koji odrжava. Vetar шto je mome dedi dao prvi dah – prihvati ћe i њegov posledњi izdah.Ako vam prodamo zemљu, morate je чuvati kao svetiњu. Kao mesto na kojem ћe i beli чovek moћi da udahne vetar zaslaђen mirisom poљskog cveђa.Razmotriђemo vaшu ponudu da kupite zemљu. Odluчimo li da pristanemo, zahtevaћemo da ispunite ovaj uslov: beli чovek moraћe da se ponaшa prema жivotinjama ovog kraja kao prema svojoj braћi! Divaљ sam i ne razumem drugaчiji жivot. Video sam po prerijama hiљade bizona koje je beli чovek ubio, pucajuћi iz "jureћeg" vatrenog koњa. Di#)АРХИТЕКТУРА У СРБИЈИ ДАНАС :: Autor arhitektura 02:02
Uvek aktuelan tekst. Evo, citam ga opet sa istom emotivnoscu kao i prvi put.
zoljas
08/08/2007 11:09
damir
cao brate,sta radis kako si?
kocias
09/08/2007 00:38
Ove reci nisu mogle dopreti do sirove duse i dotaci je...imresivno.
StarDust
09/08/2007 01:05
